Serbian Holocaust
Janja Savić, May 24, 2011, Belgrade
Interviewer: Nada Ljubić | Camera: Dušan Gavrilović, Milan Džekulić | Editing: Dušan Gavrilović | Trancript: Danica Dabić | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku:
PRVI DEO
- Gospođo, hoćete li da nam kažete kako se zovete?
- Savić Janja.
- Kada ste rođeni?
- Hiljadu devetsto trideset druge, četvrtog oktobra.
- Gde?
- U Miloševu Brdu.
- Gde je to?
- Kod Bosanske Gradiške, Potkozarje.
- U kakvoj porodici ste odrasli?
- Otac, majka, dva brata i nas četri sestre.
- Jel to zemljoradnička porodica?
- Zemljoranička da. Zemljoradnička je sve bilo.
- Jel' imate nekih uspomena iz predratnog života na svoje detinjstvo?
- Pa ne, imam one dečje uspomene što smo se malo igrali i, što kažu, čuvali stoku i to su uspomene i… kao kroz san se sećam majke, malo samo, što kažu, drugo mi nije ostalo ništa ovako. Ostale su uspomene kad su nosili decu na njivu da kopaju kukuruz, a ja da čuvam decu pa ja pre zaspim od njih. Tako je to se odigravalo, taj dečiji život. Ali brzo to zaboravite jer smo, što kazu, svi u logor pokrenuti.
- Kada je Vaše selo baš …?
- Pa četres' druge, mi smo svi, sva su sela ta ispod Kozare četres druge u isti dan išla u logor. Jer samo su objavili da se ide za logor. Otac je oteran, on je kao vojnik kraljevine bio demobilisan, na Banjaluku, i tamo je zarobljen i oteran je za Njemačku, u Aušvic logor, tamo je otišao. A mi smo onda, majka je sa nas šestoro dece ostala, i onda se javili ljudi ko je ostao stariji, da se krene, potrpa stvari u kola, djeca i da svi uzmemo bele zastave i da se predajemo, idemo za Staru, za Gradišku, Bosansku sad što kažu, tad je Stara, Stara Gradiška bila… dole da ćemo biti neđe smješteni, šta ja znam. Krenuli smo svi zajedno sa tom stokom i deca i stari ljudi i… ko je neko bio mlađi, devojke, svi, skupa, celo selo. I došli smo do Gradiške, u Gradiškoj su oduzimali starije dečake, ljude, sve samo… i mlade devojke. Ubacivali su u vozove da idu u Njemačku na prisilni rad. A nas su oterali u logor, preko Save, tamo što kažu , kroz Okučane i Jablanac, u Mlaku, i sve to smo došli, bili smo, ja ne mogu znat koliko jer sam dete bila od deset godina. Tu smo bili, ja ne znam, ne mogu reć' koliko, uglavno' samo su javili da majke izvedu djecu na ulicu i koga… dobrovoljno da predaju, ako ne, oni ce oduzimati oni koga oće. I onda smo mi izašli, majka je nas izvela, pošto je moj brat najstariji, ona njega zaustavi sa sobom, a drugog brata da on ide i da idem ja jer sam bila ja starija, sestre su mi mlađe. Tako su nas ustaše uzele, strpale i odvezale nas u Jasenovac, na voz, i tu su nas strpali u vagone sve, i za Zagreb.
- Vas i Vašu sestru?
- Ne, ne, brata...
- Brata...
- A, a sestre su tri i brat ostali sa majkom.
- Da, a kako se zvao taj brat?
- Branko.
- Branko. Znači Vi i Branko ste krenuli... ?
- Ne, ja i Milan smo krenuli a Branko je ostao sa mamom. A Milan je zvao se brat koji je išao sa mnom. I mi smo onda došli u Zagreb, u Zagrebu izašli iz vagona te, tu su nam dali neke proje, po kuvano jaje to znam, da jedemo, i onda nas odveli na kupanje, na šišanje i odeću paranje sve i onda kome su šta dali da se nismo mi poznali jer su bile još tri devojčice. Bila je od muža dve sestre od ujaka i moja komšinica. Sve smo mi bile Subotići smo bile zajedno. Posle tu je…
- Vaša šira porodica, rođaci...
- Nisu rođaci, nismo mi ni… rođaci, jesu njegove dve sestre od ujaka bile su, ova druga nije al' ta ja nisam zabila što kažu, samo smo bili Subotići svi prezivani.
- Aha dobro...
- I onda su nas strpali u vagone i za Zagreb. U Zagrebu, to kažem, da su nas sredili sve to skupa i onda su nas rasporedili po tries, dvaes, od koliko je, i časnu sestru da nas vode po selima. Mi nismo znali đe ćemo. A pre toga, kad su nas spakovali, otišli smo, to je bio dečiji logor Jastrebarsko kod Zagreba… čuveni dečji logor. Trista pedeset devojčica nas je bilo u jednoj baraci. Dobro, velika je ta baraka bila, mislim, to je bilo poljoprivredno dobro vojske. Tu smo mi bili sa časnim sestrama, ljuštili šargarepe, kupili jabuke, brali, nosili pomije, tamo vojska ona, sve to skupa, i jedna sestra bila jako fina… ne smiješ uzeti jabuku da pojedeš. A ona, kad mi sedimo, ona kaže: "Djeco ne pružajte ruke, kad udari nogom u jabuku čekajte dok se sve smiri pa polako, jedna po jedna uzimajte jabuku pa pojedite". I sve to… E, onda jedne noći, šuma je bila nad Jastrebarskom, tu su bili partizani u šumi. I jedne noći samo predveče oko, mož' biti osam sati da je bilo otprilike, samo je počelo da seva i da puca. I sve to… One su samo 'odale po onoj baraci, samo viču "lezite, lezite, lezite" i mi, što kažu, smo ležali, to je grmelo na sve strane. I odjedamputa, vrata su bila ovako suprotna sad kao ta vrata i vamo vrata [pokazuje]… Ta se vrata otvorila kao da kažeš jedan. I ušli su partizani… onaj zakitili su se onim granama. I kažu: "Dižte se roblje naše". Tu je bilo jauka, tu su ljudi poznavali djecu. Znate, to je, to je težak život.
- Partizani su prepoznavali svoju rođenu decu u...
- Svoju rođenu decu da… skoči oko vrata djete poznaje oca. I sve… e, onda su oni nas poveli sa sobom u šumu, u taj Sun (nerazgovetno) gore. To su sela bila Žundek, Bratelji, šta ja znam kako su se zvali. Međutim, posle su navalile ustaše, Njemci, domobrani sve, avionima, pucali, ubijali i partizane i djecu i sve. I na kraju smo došli do Bratelja, toga sela… i onda su oni tu nas manje ostavili, a veća djeca su otišla sa njima. Ima, bio je neki Ljubo Danojlić (nerazumljivo), bila je Dragoja Zmijanac, Dragoja Lukić, koji je pisao knjige, on je bio sa mnom u logoru. Još je bilo njih dosta. A mi smo, Mara Subotić, Vida Subotić… oni su otišli s partizanima. A mi smo ostali tu, podelili nas u kuće, dva brata ali u istoj kući. I mi smo tu bili mjesec dana, al' oni nisu voleli ni partizane ni ustaše, nisu voleli nikoga, ne znam ko su ti ljudi bili, i šta su. Uglavno, što kažu, posle, vojska je napala, partizane je poterala, mi smo ostali, i onda, ove gazde ne daju da idemo sa njima, a mi ne znamo kud ćemo.
- A i gazde beže?
- I gazde beže iz kuća, da. A puna kola voze mrtvije, što kažu, partizana. Bjeze partizani to sve… I onda na kraju, bila je jedna Gina, iz Pobrdaca Gornje, ona je bila najstarija, i ona kaže: "'Ajmo se mi predati". Odma niže tije kuća je bio logor ustaški i domobranski.
- Kasarna, vojnički logor...
- Ne, ne, samo šator na njivi, ne kasarna, to su njive...
- Vojnički logor...
- Da, njihov, gde se oni hrane. Tu im se dovozila hrana iz Zagreba i tu su jeli. I mi odemo kod njih, kažemo da smo mi djeca sa Kozare, i da smo bili u logoru i to sve. I oni nama dadnu tu da mi jedemo. I uveče dođe kamion, doveze večeru njima, i nas potrpa u kamion, i u Zagreb nazad u logor. I tu smo u logoru bili jedno, dal' smo bili nedelju dana ja ne znam, uglavnom ta su djeca sva bila bolesna, imala tifus koja su bila u Zagrebu u logoru, a mi smo bili u šumi, pa nismo bili bolesni. I onda oni javljaju… sad mi jedino žao što ne znam moj broj koji sam nosila, šta sam sa njim uradila ja ne…, mi smo svi imali brojeve oko vrata… I onda oni prozivaju, po jednu časnu sestru dadnu da nas vode do voza, u voz i đe su koje selo rasporedili. I kažem, mi smo pripali, moja grupa, Sveti Ivan Žabna.
- Šta se dogodilo kad ste stigli?
- Pa to kažem, kad smo stigli, u Sveti Ivan, tu smo izašli, to je kao selo jedno napredno bilo kao varošica mala, imalo je ono i crkvu i Opštinu i sve. I taj gazda koji je mene uzeo on je radio u Opštini. I mi smo došli pred Opštinu k'o kad ovce doteraš da pogledaš na pijacu, i onda došli su ljudi. To je išlo, dal' je to išlo preko Crvenog Krsta, sigurno je išlo preko partizana, oni su sarađivali jedni i drugi, jedni s drugima. I išli su ljudi i izabirali ko je veći i ko može nešto da radi i vodio ga je sa sobom kući. I taj, što kažu, moj gazda, on je došao do mene i uhvatio me za glavu i kaže: "Hoćeš ti mali ić' sa mnom"? Ja reko' : "Nisam, ja sam devojčica, nisam dečak", bila sam ošišana na nulu. Kaže: "Dobro". I on je mene poveo sa sobom. Ja sam počela plakati, rastajem se tada od tije mojije rođaka. Kaže: "Nemoj plakati, vi ćete se vidit svake nedelje u pozdanici (nerazumljivo) u crkvi", a to znači u pola jedanaest. I tu se moli bogu i oni sklapaju ruke svi za naše roditelje, za naše braću i sestre. I tu je se dobijalo neko cipelice, neko 'aljinicu, neko ovo ono. To je išlo, mislim organizacija, partizanska i crkvena ko je šta je, uglavnom tu se nešto dobijalo. I živela sam kod tog čoveka i bilo mi je lepo, ne mogu reći...
- Hoćete da mi kažete njegovo ime?
- Mija Coner… Mija Coner, Sveti Ivan Žabno selo.
- I kažete da su lepo postupali prema vama?
- Lepo su postupali. Ja sam išla njih dva puta obići. Kad sam došla kući (nerazgovetno) tetke, jedanputa sa mnom, tatina sestra, a jedanput sam išla sama. Oni su hteli da se ja udam za njihovog sina, najmlađega. I kažem to je tako bilo, posle je on umro čovek, i on je onda mene odveo… Brano je grožđe, eto iz…, kad smo došli kod njih. I on preko Crvenog Krsta nađe mog oca u Njemačkoj u Aušvicu u logoru. I tražio je majku pošto sam ja znala da je opština tada bila što kažu, Bosanska Gradiška, Gornji Pogradci, znala sam adresu. On je preko toga tražio. I nađe tatu u Njemačkoj, u logoru, odvrati Crveni Krst da se nalazi tamo i da je živ. Ali majku i brata i sestre, nije nikada pronašao. Tu smo mi bili, da li godinu i po dana, kolko je bilo, uglavnom kad je bio napad kad je Zagreb pao, kad je to sve išlo, išlo se, prema Bjelovaru su bježali Njemci i ustaše i tu su prolazili, i u tome, što kažu, dobru s njima bio okupat, četnik i šta ja znam šta je bilo nešto. Kad se to sve završilo , bilo je mrtvih i jedni i drugije po putu. A od te Branke, gazda, bio je Srbin i on je sarađivao sa partizanima. (12:12)
I on je pisao, našao je njenu tetku, i posle kad se to … četres pete, došle su njih dve po nas, i mi smo otuda došle pešice za tri dana iz Zagreba kući u Bosansku Gradišku.
- To je posle oslobođenja?
- Posle oslobođenja četres pete sam došla, da.
- Koga ste zatekli kod kuće?
- Nisam nikoga zatekla , trava nikla na prozore, kuća pusta, što kažu, nema nikoga, tata u ropstvu, a sa bratom sam se rastala tu kad su nas partizani oslobodili. Pošto je nas bilo trista pedeset devojčica u baraci, a druga baraka je bilo sedam stotina, bili su mešani muškarci i ženske. I mi smo imali uniformu ustašku i pjevali pesme ustaške, ja nekad šalim se kad trebam dobit dve penzije. I sad i danas znam kako su nas učili, i sve to, međutim brata nikad više nisam videla ni čula za njega. I on je sam došao kući. Krajem četres pete, sam je došao kući.
- I šta Vam je rekao, odakle dolazi?
- Iz Varaždina, on je bio u Varaždinu. Isto Hrvatska, Varaždin, tamo je bio. I tata je došao iz Oprva (?), došla sam ja, nije bilo nikoga, ne znam gde sam prenoćila, drugi dan je došla tetka po mene, tatina sestra, i bila sam mesec dana, i onda je došao tata iz ropstva, onda sam se vratila u kuću, i došao je brat, i tako smo bili što kažu … majka, i sestre i taj najstariji brat nikad ne znamo đe su zavšili… dal' su u Jasenovcu, dal' su u Gradini, dal' su u crkvi koja je spaljenja, crkva je spaljena ne znam kolko ljudi u toj crkvi, to se ne zna.
- Koliko članova porodice, i po imenima nam recite… ste izgubili.
- Po imenima… pa mati Anka, Antić devojačko prezime, a Subotić udato, brat Branko, sestra Mara, Milja i Miljka.
- Da se vratimo sada na Jastrebarsko.
- Da.
- Na Vaše uspomene iz tog logora, svaki detalj koga se sećate, ispričajte...
- Pa ta uspomena… najteže je bilo kad su me uzeli od majke. To je bilo plač, tuga, ne znamo, ne znamo šta bi pre, samo smo jaukali, ništa drugo. Majke jauču, drže djecu u rukama, a mi jaučemo što nas otimaju od njih. I kad smo krenuli, to je teško, kad smo došli u taj, što kažu, Jasenovac, kad su nas strpali u voz i kad su nas dovezli u Zagreb, to je ostao pečat, kad su nas svukli i dali na šišanje tamo i niko svoju odeću nije dobio. A moja majka je meni dala, nekada se nosila predbrani (nerazumljivo), tkani što kažu, zali (nerazumljivo) skuti… Ja sam dobila neku haljinicu sebi koja nema leđa na njoj, ko zna na kome je bila i đe je bila. I ošišali me. Nema mi brata, nema ni ovije moje drugarice koje su bile sa mnom, niko nikoga nije poznao. Niko nije dobio svoju odeću, to se ne možemo pronaći. E tu je bila meni tuga velika, i tu sam se rastala sa bratom. On je otišao u drugu grupu, a ja sam ostala vamo. I to onda kad su nas dovezli u Zagreb i kad su nas odvajali, to je bilo strašno teško deci, ne znaš kud ćeš, šta ćeš, samo misliš đe je majka, dal' ćemo nju naći, dal' će nas vratiti kod nje. I ništa… tu kad smo došli, što kažu, pred tu Opštinu i tu kad su nas birali, tražili, teško je bilo kad dođe, kad je rekao da idem sa njima, ostaju moje drugarice sa kojima sam bila zajedno stalno, kad mi je rekao da ne plačem, da ćemo se vidit, onda mi je bilo lakše malo. Ljudi su mi bili dobri, ne mogu reći, nije me niko tuk'o, nije ništa, nego to maltretiranje što smo po vozovima, što smo što kažu otimani… Djelili su ljudi nama hranu, iznosili mleka, iznosili voća, kad su nas vozili u kolima do… do voza. Plaču žene, majke, vide šta se radi. To je sve ostalo urezano u duši. Ja zato ne volim da pričam o tome.
I onda još… i još ta uspomena u Zagrebu, u… onome… Jastrebarskom, kad su nas oslobodili partizani, kad su došli i to sve, i onda pitaju nas k'o vi… I imali smo dve sestre, one su bile otrov za nas, a jedna je bila toliko dobra… A jedna devojčica, to je djete bilo iz Prijedora, ono imalo godinu i po dana, bila mu je ručica ubijena. I ona ga je stalno nosala, mislim, to je ostalo onako u sećanju, teško. I što kažu partizani su zapalili tu baraku i tu su sestru što je bila opaka ubili tude, ovu su pustili… To je onako smo videli, bilo nam je strašno, pečat taj što kažu da vidimo. I onda, dalje, nastavili smo po šumi, s partizanima, ginu oni, ginu djeca, to sam vam rekla...
- A šta to znači "opaka sestra"? Šta je radila?
- Znate šta je radila? Idemo, nosimo, na primer, vojska je bila tu… logor je bio vojske pravi… i tu je bila njiva šangarepe, bili voćnjaci jabuka, povrća, svega. I mi smo išli svako jutro da čistimo… šangarepu, da beremo, i onda nosimo u kantama po dve nas… nosimo jednu kantu, unutra… tamo imaju svinje drže, 'rane, vojska za sebe. Mi smo to nosili i onda, ide parče leba, ide nešto, ti uzmeš da pojedeš, gladan si, a ne smiješ. Ako te vidi onda si gotov. Da uzmeš jabuku, ne smiješ uzeti, ona… ona će te… ne znam šta će uraditi od tebe.
- Jel’ tukla decu?
- Tukla, tukla.
- Čime?
- Ma tukla čime stigla.
- Jel vam govorila nešto?
- Joj… ja ne znam šta govori ona… viče, galami, psuje… da ne smemo to da radimo, da moramo slušati. Onda, posle, svako jutro ustane, pjevali smo… oni su spremali uniformu za nas ali nismo mi bili dobili, ali smo pjevali svako jutro pjesme ustaške. Ono kaže: Naše gore Romanije, ustaški se barjak vije, na njemu sitno piše, partizana nema više. A doktor Budak, doktor Mile, Hrvatska sve do reke Drine. To smo svako jutro pjevali.
DRUGI DEO
- A ko je to od vas tražio?
- Sestre te koje su bile sa nama.
- Jesu li one imale zadatak da vas vaspitaju na određen način?
- Pa sigurno da su imale dok su tako radile, verovatno. Već kod mog brata đe je bio nije bila takva strogoća, ali oni nisu imali ni takav red, kao što smo mi. U nas su bili kreveti, 'vako niski, do poda dole, kao daske, mi smo svi redom ležali na tome. I onda moraš ustati kad ti kaže, moraš ići to raditi, neko čupa šangarepu, neko kupi jabuke, neko bere, neko nosi te pomije, za tamo, kako ko. Al' što kažu, dok malo kosa poraste, odmah šišaju. Bila je jedna (nerazumljivo)… ona nije bila ošišana, tu su one nju ošišale onda. Ona je bila veća pa nije bila ošišana.
- Jesu li deca umirala u logoru?
- Kako nisu umirali? I ubijana i umirala i sve što kažu, svašta je bilo. I u vagonima kad smo u vozu bili. I neki Ilija Danojlić (nerazumljivo)… isto koji je bio u logoru, njemu je djete umrlo na rukama… u vagonu. Nema, zatvore vagon, nemate vode, nemate ništa dok ne dođete do mjesta određenoga.
- Šta vam je najteže, šta vam se najčešće vrati u sećanje iz tog doba?
- Pa najteže mi se vrati sećanje kad sam se vratila kući i došla… njegova majka je dočekala… dočekale te dve od brata ćerke, a ovu Dragu dočekala je majka i tetka, a mene nije niko dočekao. A ja samo gledam 'oće li moja majka odnekud se pojavit' negde, da je vidim. E to mi je najteže bilo… što sam došla da nisam videla, što kažu, nema nikoga, nema u kući ništa, a trava nikla… I ja sve gledam dal' će se mati pojaviti, uvek sam mislila, doći će. Nema je, što kažu, nikad. Ne znam ni đe joj je grob ni šta je. Sve ovo drugo sam zaboravila što je bio rat, i ovo i ono, mislim, preživela… Al' to, mislim, za majku i sestre i brata, što ne znam đe su i đe su ostale im kosti. Uvek sam iščekivala da će neko doći, da će se pojaviti odnekle, kao ovaj brat što je došao poslije mene, jedno tri mjeseca, četiri, on je sam došao iz Varaždina. Ipak, on je bio tries' drugo godište, stariji što kažu dve godine od mene. I on je išao u školu, a ja nisam išla u školu, i onda je on znao… Ali ja sam znala da kažem onome gazdi mome odakle sam, i kako se zove opština i srez i sve to, i selo, i on je tako pronašao, što kažu, moje. Mog oca …( nerazumljivo)ovorada i nema (nerazumljivo). I to je, ovako, najveći pečat mi je ostao. I kad sam slušala to, kad su ubijane, kako su majke gledale kako ubijaju sinove, ono… da kad dođe do one rupe, što kažu smrt rupe što je bila…
- To ste čuli od nekoga ili ste…?
- Ma čula sam...
- Ili ste vi videli?
- Nisam ja videla. Mi smo bili drugi, odvojeni. Mi smo bili u Hrvatskoj, tamo u Zagrebu.
- Janjo, kako su se preživeli članovi vaše porodice okupili posle rata i počeli da grade život novi? Kako ste vi se razvijali kao mlada devojka?
- Pa znate kako… došli smo kući, skupili se, što kažu, nije bilo ništa, pa smo počeli iznova da zakućavamo, da radimo, sa ocem, ja, brat. Posle dva, tri mjeseca, namolili smo oca da se oženi sa tom našom komšinicom, sa drugaricom moje majke. I ona je došla, dovela je djete od četiri godine, od svog muža. On je poginuo. I onda smo tako radili, zajednički, radili se. Posle je došlo vreme… nije bilo da se kupi, bile su one zadruge po selima. Nemaš ništa, ni obuće ni odeće.
Snalazio se kako je ko znao i mogao, kako se snalazio. E onda je došlo vreme, seljačka radna zadruga se otvorila u selu, onda smo išli u seljačku radnu zadrugu, ja sam radila godinu dana u seljačkoj radnoj zadruzi. To je sve propalo, bila što kažu, sušna godina, pola ljudi je volelo zadrugu, pola nije. Pa je tu bilo nesuglasica, znate. I ta zadruga se rasturila. Posle sam se vratila kući normalno… otac je imao, što kažu, i volove i kola i plugove, radili seljački posao na njivama, kosili, orali, želi, kopali… Ručno je sve rađeno, nije bilo mašina, nije bilo ništa. Tako je to raslo. (Nerazumljivo) je bio Dom omladinski, tu smo išli na igranku, zabavljali se, fino bilo, omladina što kažu volela, pevala… Kud se god išlo, pevalo se. Nije se kukalo nego svi su pevali. Iako je bio rat, prošao, i sve tako teško bilo. E onda, poraslo se, počelo se malo gledati momčići, tamo vamo… To je bilo vreme da roditelji komanduju s tobom… šta ćeš obući, đe ćeš se udati. Imala sam ja momka nekoga, išla sa njim. Posle se pojavio Rade, bio u vojsci. Mi smo komšije, odrasli smo zajedno. Njegova majka je Subotić kao i ja. I tamo vamo, on je došao iz vojske na odsustvo i on je oko mene … Tamo bili skup u kući da se on ženi, koga bi, šta bi i njegov brat kaže; "Znaš da je najbolja"… mene su zvali svi Janjica… "znaš da je najbolja Janjica ova Subotića Ilije, ona je dobra". Pošto je moja maćeha stroga bila, kaže, "on a kad može sa njom, sa svima će moći".
- I kad je došlo vreme udaje, vi ste se udali baš za čoveka koji je prošao isti životni put kao i vi…
- Isti, da...
-… isti ratni, dečji, logoraški put…
- Sve, ono što kažu, on i njegova familija i moja familija, i tu smo komšije, odali smo zajedno, i njegova je majka je iz Subotića kao što sam ja Subotić, tu smo komšije, sve skupa. E sad kad je došlo do udaje, došla je njegova majka da pita moga oca. Moj otac je rekao da se ne slaže sa tim, pošto je ona žena bila bolesna. I ona kaže u redu, ja sam došla da pitam ali nisam ja pitala. Bilo je jedno prelo, ja sam se obećala, i ja sam otišla sa prela, pobegla...
- Čekajte, čekajte, kako je to izgledalo? Na prelu ste sreli njega...
- Ne na prelu, znamo se mi. Tu smo mi se dogovorili da bude prelo tude, da dođe na prelo i kad se o prelu, ako vi znate šta je prelo...
- … znam...
- … završi se, i onda će se igrati, pjevati… Već su se kola spremila, bila je seljačka radna zadruga. Oni su dole uhvatili dvoja kola i čekaju da dovedu devojku. I mi gore bili, a Rade svirao na onu usnu harmoniku …( nerazumljivo)… i on svira kolo i on dadne bratu svome da i on svira, i on mene uze za ruku i da izlazim. Reko', "neću ja da idem, nisam tako rekla, ja ću da idem kući prvo pa da onda izađem". Al' da sam otišla kući moj otac meni ne bi, zaključao bi me, ne bi me pustio. Mi smo otale došli i idemo niz tu strančicu, put malo strm, pored moje kuće, odma', jer to je kuća do kuće… prolazimo. I kad smo prošli malo pored kuće, zapjeva taj što je bio mi dever, zapjeva onu pjesmu svatovsku znaš: "Mi odosmo, lepu Janju odvedosmo". A meni se noge otsekoše do, što kažu, do kolena. I 'ajde dole do tije baze, zagrađe (zagrljaj?) je bila, tu su dvoja kola, tu je jedan čiča Jefto bio sa puškom… seli u kola. Sestra njegova okitila konje, seli, pjeva se svatovski, vode mene, mi odosmo, lepu Janju odvedosmo, znadeš. A sve sam njegova. Nije bilo kako je neko šćio neg' kako je ona šćela, i dovela koju je ćela za brata svoga, znaš. I tako sve to seljački. Tamo smo došli, došla majka izašla njegova i dočekala je da bacam jabuku preko kuće i to sve skupa ovako. I bilo još prelo na drugom mjestu, svi su došli i Jefto puca iz one svoje kubure, puške, veseli se tu celu noć. I onda poslije, to je bio, ne znam koji je datum bio kad sam ja otišla… devetnesti novembar, [okreće se mužu] jel' tako Rade? Devetnaesti novembar bila je svadba. Venčanje ono pravo, mislim svadbarsko i sve to. I onda smo tu bili. Posle smo dobili sina Zorana, što kažu. I onda je on… bilo je sušne godine, gladne i on je otišao u Beograd da radi, da zaradi nešto da donesemo kući da kupimo da imamo za zimnicu. Ja sam ostala sa djetetom i sa mamom i deverom i zaovom. E on je bio ovde, i kad je video da može ovde da se živi, da bude bolje, on sad neće da se vraća više. Da prevede i majku i mene ovamo. Mama nije htela da ide ovamo, u Beograd. Ona kaže, ja odavle neću, al' neće ići ni Janja ni Zoran dok sam ja živa. I tako je Rade nama slao, dolazio, obilazio, to sve skupa, do pedeset sedme. Pedeset sedme je umrla mama. Rade je bio. Ja sam bila u drugom stanju sa mojim Goranom, dva meseca kad je ona umrla. On je došao i bio tude i opet se vratio nazad, u Beograd. Ja sam ostala još sa deverom i jetrvom i… dvadeset sedmi novembar, jel' tako Rade… dvadeset i sedmog novembra je došao po nas… tamo.
Goran je imao dva meseca, Zoran je imao četiri godine. I mi smo došli otuda u Novu Pazovu. On je spremio sobu, kupio nameštaj, namestio sve i doveo nas. Tu sad sedimo. Ujutru je ustajao rano, otišo uputio drva, kupio korito za kupanje deteta i veš, lonac, sve, bokal za mleko, nosi sve tu opremu, i to seli. I sad ide on da kupi 'leba da donese. A tamo nije bilo ni proje, a ne belog 'leba da jedemo, jer je bila gladna godina, sušna. Ja kažem: "Joj Rade, što si nas ovde doveo, ti nas oćeš lebom 'ranit?" Kaže: "Samo vi jedite", mi se zadovoljiti nećemo jer smo gladni. I tako smo bili u Pazovi, tri i po godine, četiri, kolko li i onda smo prešli ovde na Novi Beograd u Omladinskih Brigada sa djecom. Zoran je išao u drugi razred, a Goran je imao pet godina, još nije išao u školu. I tu smo bili pa sam ja onda počela raditi. Uvek je bilo na mestu da ja radim tamo u zgradi, da održavam zgradu. Rade je radio, išao u školu, dolazio odlazio privatno, sve malo po malo dok smo stekli, lepo smo išli, proputovali svukuda, slagali se, dogovarali se. I kad je teško bilo i kad je lijepo bilo, nama je bilo lijepo uvijek.
- I tako šezdeset godina...
- Tako šezdeset godina…
- Iduće godine slavite šezdeset godina braka...
- Znam ja, iduće godine, da, on je pogrešio.
- Imate sada veliku porodicu koja je rasejana po svetu.
- Imam. Sin u Kanadi, snaja i unuk. To mi je najrođenije. Ovaj sin je ovde, unuk i snaja i unuka. Imam familiju u Bosni, moje majke. A Radina porodica je više ovde. Ujaci su bili ovde, sestre su ovde u Beogradu. Od moje familije, ujak je samo bio u Novom Sadu, majkin brat. A ovde imam braću, stričeviće daljnje, nisu ni znali da sam tude. Moja familija je više ostala tamo. I ko je išao, išao je u Banjaluku i Novi Sad. Tako da smo mi ovde...
- Gde žive Vaša deca?
- Moja deca, evo ih ovde, ovaj, Otona Župančića, odma kod Fontane, ovako, znate đe je bioskop Fontana. Eto ih tude sin i snaja i unuk i unuka. Imaju stan svoj, tu su živeli. Sin radi na aerodromu, snaja otišla u penziju, unuk radi, unuka ide fakultet. Ovaj sin je u Kanadi, i on radi, ima svoju radionicu. Snaja radi u državnoj ustanovi u apoteci, ona je farmaceut. Unuk je završio, elektroinžinjer, radi već tri godine, sad će da se ženi. I tako, jedna fina porodica, i zdrava i djeca, fala bogu, poštujemo se, slušamo se. Ako je nekad nešto neko da mu nije pravo, on kaže normalno...
- Koliko imate unučadi…
- Troje.
- Jeste srećni sa njima?
- Pa jesam. Dva unuka i unuka. Znate kako, prvo ja imala dva sina. Pa stariji sin oženio se, ima sina. Pa mlađi sin oženio se, ima sina. Pa reko', 'oće li se rodit' ikad žensko u ovoj familiji? E kad se rodila moja Teodora, onda smo svi sretni bili. I tako da imamo nju, mezimicu, među nama.
- Kako je Vaša porodica doživela rat devedesetih u Jugoslaviji?
- Pa tragično, tragično doživela rat. Sve je to bilo, što kažu, tamo, samo naše mesto nije pretrpelo neko bombardovanje, nešto baš taj deo gde živimo, ali je diglo sve u vojsku, na ratište, vamo, po svukuda. I onda, teško je bilo, niko nikuda nije mogao ići. Mi smo tamo išli da ih obilazimo, odlazili… Nije bilo ništa, nema struje, nema ni da se kupi… I tako su živeli. Kad se sve skupi na kraju, najveća tragedija, mnogo je mladića poginulo, na Sarajevu, na Igmanu gore, još ovo neko selo, ne znam kako se zove, ovde đe je bio sestre sin… Sve su te mlade ljude digli na ratište. Ostalo je na kraju, moj brat je poginuo, u četres drugoj godini. Ostalo je troje djece i snaja i otac i maćija. Posle pet godina, umrla je maćija, što kažu, nije mogla da to preživi. Teško je to bilo, ostavila je troje djece. Pa onda su opet živeli nekako, skućili da mogu da žive, sve to malo po malo. Onda, kad je umrla maćija mi, umrla je snajina majka, pa umro njen otac, pa umro moj otac. Na kraju se razbolelo to djete, moga brata najstarije, ćerka. Mi smo bili tamo i ona je osetila, rekla, da ima rak. Ne znam kažu koček (nerazumljivo) neki rak, između grudi, koša tude. A ona je bila mnogo za oca, emotivno je vezana, nije mogla nikako to da preživi, to je videla sve. I onda, lečila se, pet godina se borila, bila je ovde kod mene i ležala na VMA i gore u Kliničkom Centru, i [išla] na terapije, sve to, i na kraju, u trideset drugoj godini je umrla.
- Vaša prva misao, kad se izgovori reč Jasenovac, šta je?
- Pa, najteže kad smo otišli prvi put da posetimo Jasenovac, i kad smo videli one humke, gde su potrpani ljudi, zakopani. To smo sve videli, i sad gledam tu, da li je tu moja majka i sestra i brat, đe se nalaze. Spomenik je divan. Mi smo svake godine obilazili Jasenovac. Idemo tamo kući i onda idemo obić Jasenovac. To je obavezno bilo, i spomenik i sve. Evo sad ovo, kako je desilo se, nisam mogla ići. Išla sam tamo u Bosnu ali ne idem u Jasenovac, nisam išla, nije se išlo, nije se smelo. E sad kad sam se razbolila ne idem, to je teško.
Omladinu sam volela, volela sam partizane, volela sam Tita. Kad je umro, ja nisam za mojim ocem plakala k'o što sam plakala za njim. To je za mene bila svetinja. A posle, mnoge stvari sam čula i knjige pročitala. Ja ne znam šta je istina, al' me to pogađa strašno. Al' kad sam čula, ovde sedimo, gledamo televiziju, kad borci, oni koji su provalili tunel i pobegli iz Jasenovca, da nikada niko nije pokušao da oslobodi Jasenovac… Nije dozvoljeno. Kaže, Tito je obišao sve zemlje samo Jasenovac nije obišao. Onda mi je puk'o film. Da vam kažem, ne mogu, ja ne mogu bit', i danas gledam njegove sve emisije, ne mogu bit' da ga ne volim, jer sam lepo živela, išla svukuda, i sve to, al' to me je ubolo u srce da nije on posetio nikada to.